O музеју

Прва зграда НМУ са перголом у периоду 1953-1961. год.Народни музеј Ужице (НМУ), регионални je музеј надлежан за територију осам општина Златиборског округа (Ужице, Бајину Башту, Косјерић, Пожегу, Ариље, Чајетину, Нову Варош и Сјеницу). Формиран је 12. јула 1946. год., најпре као Музеј устанка 1941. Решењем Народног одбора Титово Ужице од 29. априла 1963. год. основан је Народни музеј, у чији су састав ушли Музеј устанка 1941. и Завичајни музеј, чија се збирка постепено формирала. Одлуком СИЗ-а културе, а на предлог друштвено-политичких организација града, Народном музеју је 22. јуна 1979. год. пренет на управљање и коришћење спомен-комплекс на Кадињачи. Од 1. јануара 1991. до 21. октобра 2002. год. споменик Кадињача пословао је као самостална установа. Поново улази у састав НМУ 2002. год.  

НАСТАВИ ЧИТАЊЕ...

Изложба: „Прота Радосав Симић – српски духовник, неимар и добротвор“

У среду, 25. јуна 2014. године, у Галерији Јокановића куће, отворена је изложба „Прота Радосав Симић – српски духовник, неимар и добротвор“, аутора Снежане Ђенић, историчара, директорке Библиотеке „Љубиша Р. Ђенић“ у Чајетини и Босе Росић, етнолога. На отварању изложбе говорила је Драгана Симић Стојиљковић, професор Машинског факултета у Београду, унука проте Симића.

„Током читаве српске историје свештена лица имала су значајну улогу у очувању духа светосавља који се није односио само на веру, цркву и просвету, већ и на све области културног стваралаштва и живота. У црквеним круговима у томе су се посебно истицали они који су својим високим моралним принципима, врлином и благородношћу оставили трајни траг у памћењу савременика.

Један од таквих сигурно је био и протојереј ставрофор Радосав Симић.", записале су, између осталог, ауторке у каталогу изложбе.

Прота Симић рођен је 1882. године у селу Бранешци у Срезу златиборском. По свршетку богословије најпре је четири године службовао као учитељ. Рукоположен је за свештеника 1907. године, када је постављен за пароха у Сирчи, у Срезу жичком. Потом је службовао у Рогачици, Доњој Краварици, Прањанима и Ужицу – где год га је служба одвела подизао је чесме, градио путеве, обнављао цркве и просвећивао народ.

За плодан свештенички и друштвени рад од стране црквених власти одликован је црвеним појасом, камилавком, протским чином и напрсним крстом. Носилац је Ордена Светог Саве IV и V реда, Ордена Југословенске круне V реда, Албанске споменице и сребрне медаље Црвног крста.

Прота Симић умро је 1966. године у Ужицу, а сахрањен је у Београду.

 Изложба ће бити отворена до почетка августа 2014.

 

In Memoriam: Зоран Јанчић, виши кустос, историчар уметности (1953-2014)

zoran jancic.jpg

     Зоран је рођен 1953. године у Белој цркви у Банату, да би се породица Јанчић убрзо преселила у Беочин код Новог Сада. О детињству на обали Дунава и на Фрушкој Гори, где је његов отац Божидар годинама био управник Шумског газдинства, често нам је, са широким осмехом, причао, као и о летима проведеним у Банату, у кући своје баке по оцу. Са истом радошћу пратили смо и његове приче о гимназијским данима у Сремским Карловцима и о студентским годинама у Београду, где је 1980. године одбранио дипломски рад на тему Манастир Беочин, код проф. Дејана Медаковића на Одсеку за Историју уметности Филозофског факултета.

     Склоност ка изучавању националне историје и уметности настале у окриљу Српске православне цркве је уз велики рад, у коме је радост сазнавања превазишла напор учења, изродила врхунског стручњака из области црквене уметности. Но није Зоран тек на студијама, или током школовања у карловачкој Гимназији, заволео и спознао смисао уметности православља. Још као дечак, уз своју мајку, Веру (Гуцунски) Јанчић, професора биологије, упознао је духовност неговану у фрушкогорским манастирима, у којима је био радо дочекиван гост, и у време каснијих честих посета родитељској кући у Беочину. Током студија певао је у Хору Саборне цркве у Београду.

    Почеци професионалног рада Зорана Јанчића везани су за Нови Сад, где школске 1980/‛81. године ради као проф. ликовне културе у Средњој музичкој школи „Исидор Бајић“ и као проф. историје уметности у Средњој школи „Светозар Милетић“.

     На срећу нас, Ужичана, која се пре неколико дана преточила у велику тугу, коју ће, верујем, надрасти сећање на ведрину нашег пријатеља, Зоран је 1981. године дошао у Ужице и тридесеттри године био наш суграђанин. Његовим доласком у Завичајни музеј у Титовом Ужицу (касније интегрисаном у Народни музеј) формирана је Уметничка збирка, којом ће Зоран руководити до краја живота. Радећи преко три деценије као кустос (касније као виши кустос) и члан стручних тела Музеја, и пре свега, као неуморни трагач за уметничким благом, неизмерно је задужио културу Града и Региона.

   Јанчић је учествовао у формирању сталне поставке Музеја – Ужице, настанак и развој, као и у припреми публикације Народни музеј Титово Ужице 1946-1986. Један је од аутора Легата сликара Михаила Миловановића, за чију поставку је Музеју додељена Валтровићева награда. Са колегама из Музеја уредио је Јокановића кућу и повратио јој достојанство грађанског дома. Начинио је од ове куће место које је значило много више од уобичајене музејске поставке – многи ће се сетити разговора са Зораном на доксату, у хладу лозе коју је, руком доброг домаћина, неговао. Остаће упамћено Зораново дело и у другим местима: у Косјерићу поставком Легата Лизе Марић Крижанић, у Гостиљу ауторским уделом у поставци Родне куће Димитрија Туцовића.

     Јанчић је аутор поставке Ризнице Старе ужичке цркве. Такође је заслужан као аутор поставке Спомен-дома Митрополита Јосифа Цвијовића у Дрежнику – више стручно звање стекао је управо радом о митрополитовом Спомен-дому.

     Зоранов стручни суд цењен је у круговима српских историчара црквене уметности, као мишљење врсног познаваоца наслеђа више регија, пониклог на традицији карловачке митрополије, који се касније претежно посветио проучавању стваралаштва насталог за потребе цркве у ужичком крају. Зоранове изложбе Иконе из ужичког краја, Иконе из Беле цркве каранске, Литографије из збирки Народног музеја у Ужицу, Црквена уметност у Ужицу XVI-XX века, се убрајају међу најзначајније кораке у расветљавању прошлости ужичке цркве.

     Још је много тематских изложби и текстова каталога које је Зоран потписао. Поменућемо тек неколико: Зоран је коаутор изложби Аквизиција 1990. и 2010. године, јер је много слика, предмета примењене уметности и других артефаката, који су пут Музеја дошли са Зораном. Пре неколико година у овом простору била је постављена и Јанчићева изложба Рудолф Шварц, архитекта и сликар, и његова дела настала у Ужицу 1944-1946.

     Изложбе савремене ликовне уметности које је припремио Зоран Јанчић било би тешко набројати. Учествовао је у готово свим ликовним програмима Музеја током неколико деценија, као аутор поставки и публикација, а касније, када су пристигли млађи, и као благонаклони и несебични саветник.

     Ужички уметници ће Зорана памтити по раду у Удружењу ликовних радника „Пиво Караматијевић“, у коме је водио послове издавачке делатности и припремао годишње изложбе. Сећаће га се и учесници ликовне колоније у Горњој Добрињи и колоније „Лужничка долина“ у Карану.

     Зоранови ликовни прикази и стручни чланци штампани су у музејским публикацијама, затим у Међају и у Пожешком годишњаку, у Вестима и другим листовима, али је још много тога драгоценог остало у рукопису – рад у припреми Развој ликовне уметности у Титовом Ужицу од 1945. до 1985. године и бројне белешке. Зорана се сећамо као неуморног бележника наших дана, како из велике старинске торбе узима свеску и записује приче о људима које је сретао, о прошлости, о иконама и сликама, о црквама и старим кућама.

     Негде ће остати наш жал зашто за кунстхисториком Јанчићем (волео је да се шали на рачун тог бечког израза) није остало обимније публиковано дело, с обзиром на раскош његове ерудиције коју је заклањао духовитим опаскама, господски ненаметљиво носећи своје знање и умење. Но, не треба жалити, јер је иза оваквог Јанчића, какав је био, остало много више. Зоран је волео свакодневни живот са истом страшћу као што је волео уметност, уживао је у разговорима са бројним пријатељима, ценио сваки тренутак лепоте живљења. Од Зорана смо чули много тога што нисмо знали: о цвећу и виноградарству, о гастрономским мајсторијама, о далеким местима и заборављеним обичајима. Од њега смо научили много тога о уметности, али и то да бављење уметношћу није само посао, већ привилегија која нам живот чини лепшим.

     За Зорана ће, засигурно, знати и сви будући ужички хористи – слушаће о њему као о ентузијасти који је био један од оснивача и члан Одбора ужичког Хора духовне музике. Неколико година након тога, а након пола века тишине, 1992. запевао је градски хор – Јанчић је био председник Иницијативног одбора за оснивање овог хора, који је наставио традицију и понео име „Златиборске виле“. Зоран је дуго година био председник и члан Управног одбора „Виле“ и пуним срцем се посветио том послу. Са својим хористима путовао је Србијом и Босном, био заслужан за братимљење са Хором духовне музике из Темишвара, а тешко да би се могли сетити иједног јавног дешавања у Ужицу и околини који није био праћено гласовима „Златиборске виле“. Потом је певао у Хору духовне музике при Цркви Св. Ђорђа, да би последњих година повремено наступао са духовним хором при цркви у Мачкату. То не значи да је Зоран одустао – певао је и радовао се певању до краја, било са својим хористима, било са нама. Наша славља била су незамислива без Зорановог топлог баритона – рођендани су почињали уз његова „Многаја љета“, а гости на кућним славама су са дивљењем слушали глас нашег веселог, необичног пријатеља Зорана. 

     Зоран Јанчић дошао је, како је сам волео да каже, из прека, остао међу ужичким брдима, и упознао варош боље него што је Ужичани знају. Широким осмехом и безбројним знацима пажње, прикривајући сремачком срдитошћу своје велико срце, учинио је свима који смо га волели живот лепшим. Са породицом брата Радише Јанчића, овај тужни тренутак, Зоранову смрт, деле колеге са којима је Зоран провео радни век у Музеју, сарадници из институција културе, његови хористи, ужички свештеници, уметници, и многобројни пријатељи.      

     Верујемо да ће ове речи наћи пут до нашег драгог пријатеља Зорана. Нека му је вечна слава, уз захвалност за време које нам је посветио.

Катарина Доганџић-Мићуновић

Ноћ музеја 7. јун 2014.

У оквиру манифестације Ноћ музеја, Народни музеј Ужице ће 7. јуна 2014. у времену од 18 до 2 часа омогућити посету сталним музејским поставкама: Ужице настанак и развој; Легат сликара Михаила Миловановића; Наменска производња Првог партизана од 1928 до 2005; Партизанска фабрика оружја и муниције 1941; Лапидаријум античких споменика; Хидроелектрана под градом; Јокановића кућа – градска кућа (19 – 20. век), као и сталну поставку у одељењу музеја у Новој Вароши Мој музеј мој завичај.

Осим сталних поставки у простору Народног музеја биће отворена тематска изложба: Чувајмо заставе, аутора Мире Ћуковић, кустоса- конзерватора НМУ. Отварање изложбе је у 19,30 часова. Изложбу отвара Радивоје Папић, музејски саветник-историчар. У програму учествују: Карате клуб „УНИЛАЈН“ Севојно и Гимнастички клуб, Севојно.

Тематска изложба Развој школства у нововарошкој општини, аутора Индире Генџић, етнолога, биће отворена у Новој Вароши у простору Мој музеј мој завичај у 20 часова.

У програму су и две гостујуће изложбе:

- Изложба сликара Данијеле Рупић, Мој простор (изложбени простор Народног музеја Ужице)

- Изложба и презентација монографије сликара Рада Марковића, 40 година уметничког рада (1973-2013) у изложбеном простору Јокановића куће.

noc muzeja 7. jun 2014 1.jpg noc muzeja 7. jun 2014 11.jpg noc muzeja 7. jun 2014 15.jpg noc muzeja 7. jun 2014 16.jpg noc muzeja 7. jun 2014 18.jpg noc muzeja 7. jun 2014 3.jpg noc muzeja 7. jun 2014 5.jpg noc muzeja 7. jun 2014 7.jpg noc muzeja 7. jun 2014 9.jpg

Промоција монографије Радомира Верговића, Мој град

НАРОДНИ МУЗЕЈ УЖИЦЕ
ЛЕГАТ МИХАИЛА МИЛОВАНОВИЋА
Четвртак, 5. јуна 2014. у 19 часова

БИБЛИОТЕКА
"ЉУБИША Р. ЂЕНИЋ"
Чајетина
НАРОДНИ МУЗЕЈ
УЖИЦЕ

Позивају Вас на промоцију
монографије

Радомира Верговића
МОЈ ГРАД

о књизи говоре:
издавачи и
КАТАРИНА ДОГАНЏИЋ МИЋУНОВИЋ,
историчар уметности

Текстове
СРЕТА БОШЊАКА,
историчара уметности
ДРАГАНА ЈОВАНОВИЋА ДАНИЛОВА,
књижевника
МИЛЕНКА МИСАИЛОВИЋА,
театролога
ДРАГИШЕ МИЛОСАВЉЕВИЋА,
историчара уметности и
ЗОРАНА ЈЕРЕМИЋА,
новинара

говори

СЛОБОДАН ЉУБИЧИЋ
првак драме Народног позоришта у Ужицу

Програм води
КАТАРИНА ДОГАНЏИЋ МИЋУНОВИЋ

  sa promocije monografije moj grad radomira vergovica 1.jpg sa promocije monografije moj grad radomira vergovica 3.jpg sa promocije monografije moj grad radomira vergovica 5.jpg   

Ви сте овде: Насловна

Кадињача

Јокановића кућа

Хидроелектрана

Завичајни музеј Н.В.