Сматрајући да устанак у Краљевини Југославији мора бити угушен што пре и по сваку цену, немачки напад на слободну територију почео је 25. новембра 1941. Брзина продора немачких јединица изненадила је партизанско руководство. Тито и ВШ евакуисали су се пред немачки улазак у град. Да би осујетио намере непријатеља, Тито у договору са члановима ВШ, наређује евакуацију болнице, радионица, штампарије, залиха материјала и људства према Златибору а затим даље ка Санџаку. У исто време, Раднички батаљон Ужичког партизанског одреда добија задатак да на Кадињачи задржи непријатеља што је могуће дуже, како би се добило време за евакуацију рањеника и ратног материјала из Ужица. Они су били потпомогнути са две чете Посавског партизанског одреда и Орашком четом Другог шумадијског одреда. Укупан број партизана на Кадињачи био је од 280 до 300 бораца. Немци, далеко бројнији, технички опремљенији и војнички одлично обучени, брзо су сламали отпор бранилаца. Обухватним колонама избили су на гребен Кадињаче и затворили обруч око Радничког батаљона. Партизани су се нашли у безизлазном положају. Борба је трајала од 13 до 14,30 часова. У неравноправној борби на Кадињачи погинуло је 108 бораца, док су немачки губици, према њиховим изворима, били 2 мртва и 1 рањен војник. Падом Кадињаче и Ужица, 29. новембра 1941, након 67 дана престала је да постоји Ужичка република. По окупирању ужичког округа, за становништво су настали тешки и неизвесни дани. Почело је хватање партизанских бораца, хапшење њихових породица и симпатизера. Формирани су преки судови. Ухваћени партизани су стељани или предавани Немцима, који су их стрељали, вешали или слали у логоре. . Believing that the uprising in the Kingdom of Yugoslavia had to be suppressed as soon as possible and at any cost, the German attack on the free territory began on November 25, 1941. The speed of the German units' advance surprised the Partisan leadership. Tito and the Supreme Headquarters evacuated before the Germans entered the city. In agreement with the other members of the Supreme Headquarters, Tito ordered the evacuation of the hospital, workshops, printing press, material supplies, and personnel toward Zlatibor and further into Sandžak, in order to disrupt the enemy’s plans. At the same time, the Workers' Battalion of the Užice Partisan Detachment was assigned the task of holding the enemy at Kadinjača as long as possible, to gain time for the evacuation of the wounded and military supplies from Užice. They were supported by two companies from the Posavina Partisan Detachment and the Oraša Company of the Second Šumadija Detachment. The total number of Partisans at Kadinjača ranged from 280 to 300 fighters. The Germans, far more numerous, better equipped, and highly trained, quickly crushed the defenders' resistance. Advancing in flanking columns, they reached the ridge of Kadinjača and encircled the Workers' Battalion. The Partisans found themselves in a hopeless situation. The battle lasted from 1:00 p.m. to 2:30 p.m. In this unequal battle, 108 fighters were killed at Kadinjača. According to German sources, their losses amounted to 2 killed and 1 wounded. With the fall of Kadinjača and Užice on November 29, 1941, after 67 days, the Užice Republic ceased to exist. After the occupation of the Užice district, difficult and uncertain times began for the population. Partisan fighters, their families, and sympathizers were captured and arrested. Military tribunals were formed. Captured Partisans were either executed on the spot or handed over to the Germans, who shot, hanged, or deported them to concentration camps.
Мултимедија Multimedia
