Како природа неретко намеће сопствени поредак, тако топовска граната у дворишту Народног музеја Ужице, инструмент уништења из Другог светског рата, постаје сигурно уточиште за нови живот, у коме птице, попут сеница, знају да свију гнездо.
Некада близина музејских стакала младим птићима који се тек уче летењу, неминовно, доноси и тренутке судара. Ти сусрети са музејским прозорима остављају дискретне, прашњаве трагове раширених крила, који наликују на нежне скице за неко будуће уметничко дело.
Ови трагови на стаклу подсећају на деловање људи кроз време — на све оне напоре да напредују и опстану.
Између крошњи стабала у парку Борићи и зидова Народног музеја Ужице готово да нема границе. Овде живот вибрира кроз стално присуство разних врста птица: од чавки и косова, преко голубова и гугутки, до сврака, врабаца и сеница. Оне су редовни посетиоци музеја, али и станари који не маре за кустоске протоколе. За њих је кров музеја осматрачница, а двориште полигон за прве летове.
Овај шумарак је попут природног продужетка музејског простора, где се преплићу ритам природе и сећања која музеј чува од пролазности.
Концепт: Сретен Вуковић
Текст: Сретен Вуковић и Јелена Јевтић Јокић
Фотографије: Сретен Вуковић и Марина Котарац
