ПРЕДМЕТИ У 3Д
МАЈОЛИКА ИЗ ЕТНОГРАФСКЕ ЗБИРКЕ НАРОДНОГ МУЗЕЈА УЖИЦЕ У 3Д
За гледање модела на компјутеру, команде на мишу су: леви тастер за ротирање, точкић за зумирање и десни тастер за померање. Команде на тастатури су: курсорски тастери за ротирање, тастери PageUp и PageDown за зумирање, тастер Shift + курсорски тастери за померање.
О мајолици из етнографске збирке Народног музеја Ужице
Приликом извођења комуналних радова у Улици Хероја Дејовића у Ужицу (данас Николе Пашића), у близини Народног музеја, године 1974, потом и 1982, откривено је укупно пет остава посуђа. У првом налазу пронађени су италијански бокали од мајолике и већи број порцеланских и керамичких зделица, смештених у велики бакрач. Недалеко од те локације касније је ископан налаз са посуђем од турске и италијанске мајолике; он је, као и преостали налази са тог потеза, садржао и бакарно посуђе. Ово посуђе, које је свакако припадало некој турској кући (српски становници Ужица тек у доба Кнежевине Србије стичу знатнији иметак), вероватно је закопано у једном од турских повлачења Турака из града током аустро-турских ратова у XVII и XVIII веку.
Мајолика, односно фајанс, је врста керамике популарна у Европи од позног средњег века. Мајолика је добила назив по шпанском острву Мајорка, својевремено највећем дистрибутивном центру те врсте керамике. Назив фајанс потиче од имена града Фаенце у северној Италији, који је био један од најзначајнијих центара производње посуђа у типу мајолике. Осликана и глеђосана, мајолика је, попут порцелана, израђивана од беле каолинске глине. Тежила је да достигне фрагилност и сјај порцелана, који је до почетка XVIII века израђиван једино у Кини. Порцеланске зделице пронађене 1974. године су, по свему судећи, биле израђене у Кини за потребе турског тржишта, на којем је, као и у целој Европи, потражња за порцеланом била велика. У радионицама у Изнику (некадашња византијска Никеја), недалеко од Истанбула, од XVI века израђује се плаво-бела мајолика, по угледу на порцелан династије Минг. Но, изнички мајстори ускоро су се прославили по посудама од мајолике истанчаног облика и ширег регистра боја, које су представљале највиши домет турске керамике.
Посуђе од мајолике било је веома цењено у Италији од раздобља ране ренесансе, а у XVII веку добија одлике серијске производње у радионицама италијанских градова. Уз локалне особености ова ручно осликана мајолика одликовала се свежином боја и декоративним обрасцима који су узоре тражили у италијанском сликарству.
Бокали из ужичког музеја пронађени 1974. године најсроднији су дерута мајолици (Дерута – град у Умбрији). Ниске стопе и лоптастог тела, прекривени су декоративном схемом у виду рафаелески, инспирисаних Рафаеловим зидним сликарством у ватиканским Станцама. На млечнобелој позадини, која подсећа на сјај порцелана, ове рафаелеске сачињене су од сплета флоралних елемената и представа реалних или фантастичних бића.
У Србији је мајолика била позната још од доба Деспотовине, о чему сведоче и представе са фресака, док је на живопису поствизантијског периода, поред мајолике, представљено и оновремено турско посуђе. Но, с доласком Турака, луксузна увозна роба све је теже доступна припадницима осиромашене домаће елите, која се све више ослања на производе домаћих грнчара. Српске занатлије прилагођавају се обрасцима османског дизајна, али и савременом европском искуству. Током XVIII века моћ Турског царства слаби, а у то време у османској уметности и декорацији приметан је утицај европског барока и рококоа; истовремено, у делима европских мајстора осетан је утицај оријентализма.
Израда 3Д модела: Сретен Вуковић
Текст: Катарина Доганџић Мићуновић
Фотографије: Народни музеј Ужице
