У Народном музеју Ужице, у уторак, 3. марта 2026. године у 19 часова, биће отворена изложба „Прогнаници“ (Изгнали со нас). Аутор поставке је др Ирена Маврич Жижек, а изложба долази из Музеја народног ослобођења Марибор (Словенија).
Историјски контекст и окупациони циљеви
Нацистичка окупација словеначке Штајерске у пролеће 1941. године означила је почетак систематског уништавања словеначке нације као етничке целине. Спроводећи Хитлерову директну наредбу „Учините ову земљу поново немачком!“, окупационе власти су планирале потпуну германизацију територије у року од пет година. Кључна мера у остваривању овог циља била су масовна хапшења и депортације становништва, засновани на смерницама које је 18. априла 1941. у Марибору издао Хајнрих Химлер. Примарна мета прогона били са национално свесни грађани и образовани слојеви друштва – професори, учитељи, свештенство…
Хронологија депортација и транспорт у Србију
Први транспорт прогнаника кренуо је 7. јуна 1941. године из мељске касарне. Због оштећења инфраструктуре, прогнаници су првобитно транспортовани теретним возилима до Словенске Бистрице, одакле су железницом упућени ка сабирном логору у Аранђеловцу. У првом таласу, који је трајао до 5. јула, реализовано је 12 прецизно планираних транспорта. Укупно је у Србију и на територију НДХ депортовано 4.607 лица, међу којима је било 520 мариборских породица са 1.913 чланова.
До 10. јула 1941. године, у Србију су у укупно 17 транспорта депортоване 6.802 особе. Иако је првобитни план нациста подразумевао депортацију већине Словенаца у Србију, логистички и политички разлози приморали су окупатора да након 12. јула преусмери даља исељавања ка другим земљама.
Солидарност и живот у изгнанству
Изложба посебно осветљава хуманитарни аспект и прихват присилно исељених Словенаца. Српске власти су већину прогнаника, који су по доласку добијали посебне „избегличке карте“, распоређивале по селима где су живели са локалним породицама. Многи су остали и у градовима, у којима су формиране посебне изгнаничке колоније. Упркос тешким условима живота под окупацијом, локално становништво у Србији је уз изузетно гостопримство пружило неопходну помоћ и уточиште, омогућивши опстанак ових заједница током ратних година.
Поставка представља неопходан документ о страдању, али и о солидарности која је повезала два народа у тренуцима највеће историјске кризе.
