Од шездесетих година прошлог века визуре града Ужица су се мењале, у духу социјалистичког просперитета чији се скори крај није наслућивао. У наредној деценији Ужице је већ постало град солитера, након што су, уз многе скромне кућерке, без много рамишљања порушена и нека вредна здања традиционалног градитељства, као и „европејске“ архитектуре друге половине XIX и првих деценија ХХ века. За културу града штета је била ненадокнадива, но, ако је за утеху, а јесте, градски предео је дефинисао, поред Трга партизана, и блок „Златибор“, репрезентативни пример модернистичке естетике.
Године 1976. у Ужицу се живело лепо. Град је растао, а на добробит народа уметници су га улепшавали. Тако је те године у холу „Југобанке“ осванула монументална мозаичка композиција аутора академског сликара Радомира Верговића, названа тадашњим именом града – Титово Ужице.
Мозаик је, због захтевне технологије израде, скупа ликовна техника. Стога је улагање у израду јавних мозаика – што је случај и са нашим мозаиком, у згради тадашње банке у друштвеној својини – било одраз благостања поручиоца, односно стабилности друштва.
Раде Верговић је на свом мозаику од камених коцкица представио полетно Ужице, осунчани град који расте, као скупину његових најлепших ведута. Испред фасаде ужичког позоришта и црвене куле блока „Златибор“ израста монументална скулптура Јосипа Броза – Тита. Предњи план композиције са леве стране затварају бедеми ужичке тврђаве са давно урушеном Воденом кулом у подножју, као симболи историјског трајања, а са десне точкови водене турбине и стара железничка пруга, знамења индустријског развоја у ХХ веку који је од мале вароши Ужице начинио модерним градом. Бели голубови лебде над овом идиличном представом, као узданице вере у „мир и просперитет“, што је био неизоставни топос реторике социјалистичке Југославије.
Публици познат пре свега по својим уљима на платну, Верговић се овом композицијом доказао, и у техничком погледу и по естетским својствима, као врхунски мајстор мозаика. У тамни оквир изграђен од симболичких сегмената сместио је снажном светлошћу обасјане ведуте, дајући тако чврст композициони склоп грађи свог предела. Сликарским поступком градације природних боја камених коцкица убедљиво је транспоновао скулпторско моделовање Титове фигуре и фасаде позоришта. Једнако квалитетно су изведени и Верговићеви мозаици у холу зграде „Дунав осигурања“ у улици Николе Пашића у Ужицу (1978) и у згради поште код Железничке станице (1996), али је мозаик у некадашњој „Југобанци“, који заузима целу површину зида наспрам улаза, својом сложеном замишљу и садржајем свакако најзначајније уметниково мозаичко остварење.
Мозаик и даље стоји на месту где је пре четрдесет седам година постављен, али бисмо истовремено могли рећи и да га више нема. Почетком фебруара ове године прекривен је ригипс плочама, како би се простор некадашње „Југобанке“, потом још неколико банака, прилагодио продавници спортске опреме која би на том месту требало да се отвори. Тако је монументална композиција Рада Верговића, коју би свакако требало сврстати међу најзначајнија остварења уметничке баштине Ужица, скривена од грађана, носиоца и финансијера друштвене својине у времену када је мозаик настао, како би се у будућој радњи могло изложити што више робе.
Подсећамо да је сличну судбину дочекао и Верговићев мозаик у „Војвођанској банци“, прекривен новим зидом и уништен. За мозаик „Титово Ужице“ још увек има наде – по речима мајстора који су уз њега поставили ригипс, нови зид је одмакнут од површине мозаика, те би могао бити и уклоњен.
Катарина Доганџић-Мићуновић, историчарка уметности, виша кустоскиња Народног музеја Ужице
